"Pobrinućemo se da ga nekako od oca njegova izmamimo, zaista ćemo tako postupiti" – rekoše oni.

A Jusuf reče momcima svojim: "Stavite njihove stvari u tovare njihove, oni će ih, kad se vrate svojima, prepoznati i opet će se vratiti."

I pošto se vratiše ocu svome, rekoše: "O oče naš, više nam neće hranu davati. Zato pošalji s nama brata našeg da bismo dobili hranu, a mi ćemo ga zaista čuvati."

"Zar da vam ga povjerim kao što sam prije povjerio brata njegova?" – reče on. "Ali, Allah je najbolji čuvar i On je najmilostiviji!"

A kad otvoriše tovare svoje i nađoše da su im vraćene stvari njihove, oni rekoše: "O oče naš, šta možemo više poželjeti? Evo, vraćene su nam stvari naše, i hranom ćemo čeljad našu namiriti, i brata našeg ćemo čuvati, a i jedan kamilin tovar hrane ćemo više dobiti; to je neznatan tovar."

"Ja ga s vama neću poslati" – reče – "dok mi se tvrdo Allahom ne zakunete da ćete mi ga doista vratiti, osim ako ne nastradate." I pošto mu se oni zakleše, on reče: "Allah je jamac za ono što smo utanačili!"

"O sinovi moji" – reče onda – "ne ulazite na jednu kapiju, već na razne kapije, a ja vas ne mogu spasiti od onoga što vam Allah odredi; moć pripada jedino Njemu, ja se u Njega uzdam, i neka se samo u Njega uzdaju oni koji se uzdaju!"

I kad uđoše onako kako im je otac njihov naredio, to im nimalo nije pomoglo da budu pošteđeni onoga što im je Allah bio odredio, jedino se ostvarila želja Jakubova, koju je izvršio, a on je, uistinu, veliki znalac bio, zato što smo ga Mi naučili, ali većina ljudi ne zna.

I kad iziđoše pred Jusufa, on privi na grudi brata svoga i reče: "Ja sam, doista, brat tvoj i ne žalosti se zbog onoga što su oni uradili."

I pošto ih namiri potrebnom hranom, stavi jednu čašu u tovar brata svoga, a poslije jedan glasnik stade vikati: "O karavano, vi ste, doista, kradljivci!"

Oni im pristupiše i upitaše: "Šta tražite?"

"Tražimo vladarevu čašu" – odgovoriše. – "Ko je donese, dobiće kamilin tovar hrane. Ja za to jamčim!"

"Allaha nam" – rekoše oni – "vi znate da mi nismo došli činiti nered na Zemlji, i mi nismo kradljivci."

"A kakva mu je kazna ako ne govorite istinu?" – upitaše.

"Kazna je onome u čijem se tovaru nađe – sam on" – odgovoriše. – "Eto tako mi kažnjavamo kradljivce."

I on poče s vrećama njihovim, prije vreće brata svoga, a onda izvadi čašu iz vreće brata svoga. – Mi poučismo Jusufa da tako varku izvede. – On po vladarevu zakonu nije mogao uzeti kao roba brata svoga, ali je mogao Allahovim dopuštenjem. Mi uzvisujemo onoga koga Mi hoćemo, a nad svakim znalcem ima još znaniji.

"Ako je on ukrao" – rekoše oni – "pa i prije je brat njegov krao!" I Jusuf im ne reče ništa. "Vi ste u gorem položaju" – pomisli u sebi – "a Allah dobro zna kako je bilo to o čemu govorite."

"O upravniče" – rekoše oni – "on ima vrlo stara oca, pa uzmi jednog od nas umjesto njega! Mi vidimo da si ti dobar čovjek."

"Sačuvaj Bože" – reče – "da uzmemo nekog drugog do onoga u koga smo naš predmet našli! Tada bismo zaista bili nepravedni!"

I kad izgubiše svaku nadu, odvojiše se u stranu da se posavjetuju. "Zar ne znate" – reče najstariji među njima – "da ste se ocu svom Allahom zakleli, a i prije Jusufa upropastili. Neću napustiti ovu zemlju dok mi to otac moj ne dozvoli ili dok Allah u moju korist ne presudi, a On je Sudija najbolji.

Return to your father and say, "O our father, indeed your son has stolen, and we did not testify except to what we knew. And we were not witnesses of the unseen,

And ask the city in which we were and the caravan in which we came - and indeed, we are truthful,"

"Nije tako" – reče Jakub – "u dušama vašim je ponikla zla misao, i ja se neću jadati, nadam se da će mi ih Allah sve vratiti; uistinu On sve zna i mudar je."

I okrenu se od njih i reče: "O Jusufe, tugo moja!" – a oči su mu bile pobijeljele od jada, bio je vrlo potišten.

"Allaha nam" – rekoše oni – "ti toliko spominješ Jusufa da ćeš teško oboljeti ili umrijeti!"

"Ja tugu svoju i jad svoj pred Allaha iznosim, a od Allaha znam ono što vi ne znate" – reče on.

"O sinovi moji, idite i raspitajte se za Jusufa i brata njegova, i ne gubite nadu u milost Allahovu; samo nevjernici gube nadu u Allahovu milost."

I kad oni iziđoše pred Jusufa, rekoše: "O upravniče, i nas i čeljad našu pritisla je nevolja; donijeli smo malo vrijedne stvari, ali ti nam podaj punu mjeru i udijeli nam milostinju, jer Allah doista nagrađuje one koji milostinju udjeljuju."

"A znate li" – upita on – "šta ste s Jusufom i bratom njegovim nepromišljeno uradili?"

"A da ti nisi, uistinu, Jusuf?" – povikaše oni. – "Da, ja sam Jusuf, a ovo je brat moj, Allah nam je milost darovao; ko se bude Allaha bojao i ko strpljiv bude bio – pa, Allah, uistinu, neće dopustiti da propadne nagrada onima koji dobra djela čine."